Sva pot­ko­mov­ska se­la oži­ve lje­ti, kad se za­vi­ča­ju vra­te Va­so­je­vi­ći ko­ji su de­ce­ni­ja­ma una­zad, tr­bu­hom za kru­hom, od­la­zi­li da ši­rom svi­je­ta po­tra­že ne­ke bo­lje uslo­ve za ži­vot. Ta­ko se sa­mo na krat­ko otvo­re vra­ta broj­nih za­tvo­re­nih ku­ća ko­je svje­do­če da se broj sta­nov­ni­ka na sve­tim vo­da­ma Li­ma iz go­di­ne u go­di­nu dra­stič­no sma­nju­je. Svo­ju ku­ću u rod­nom se­lu Kra­lje kod An­dri­je­vi­ce i ovo­ga lje­ta otvo­rio je sta­ri­na Mi­lo­van Mir­čić, po­zna­ti hu­ma­ni­sta ko­ji če­ti­ri i po de­ce­ni­je ži­vi u da­le­koj Ame­ri­ci. Uči­nio je to, ka­ko ka­že, sa ne­kom pri­kri­ve­nom sje­tom, pri­ti­snut sje­ća­nji­ma na mi­nu­la vre­me­na kad je se­lo bi­lo pu­no na­ro­da, ka­da se, uz ža­gor dje­ce, ori­la mo­mač­ka i dje­vo­jač­ka pje­sma. Po­dr­ža­vao je či­ka Mi­lo­van, ka­ko ga zo­vu nje­go­vi Kra­lja­ni, broj­ne ak­ci­je u svom rod­nom se­lu. Po­ma­gao je da se odr­že raz­li­či­te ma­ni­fe­sta­ci­je. Ove go­di­ne je, ka­ko ka­že, iz lju­ba­vi pre­ma za­vi­ča­ju od­lu­čio da po­mog­ne mla­de su­pru­žni­ke ko­ji ne ra­de i ko­ji iz­ra­ža­va­ju sprem­nost da ži­vi u se­li­ma is­pod Ko­mo­va. Na­vo­di da je to nje­gov skrom­ni do­pri­nos za­u­sta­vlja­nju mi­gra­ci­je i po­di­za­nju na­ta­li­te­ta, na­da­ju­ći se da će dr­ža­va sli­je­di­ti nje­gov pri­mjer.
– Sre­ćan sam kad do­đem u mo­je rod­no Kra­lje, jer za­vi­čaj­nu to­pli­nu ne mo­gu da za­mi­je­ne sva bla­ga ovo­ga svi­je­ta. Ali, ujed­no sam i tu­žan kad vi­dim da u mom za­vi­ča­ju ima to­li­ko za­tvo­re­nih ku­ća. Uvi­jek se za­pi­tam za­što se ga­si ži­vot na pro­sto­ru Va­so­je­vi­ća i za­što dru­štvo u cje­li­ni ne ura­di ne­što vi­še za spas pot­ko­mov­skih se­la. Za­što dr­ža­va ne iz­dvo­ji sred­stva za po­moć brač­nim pa­ro­vi­ma ko­ji se od­lu­če da ži­ve ta­mo gdje su ži­vje­li nji­ho­vi pre­ci. U sve­mu to­me i ja sam se na­šao pro­zva­nim. Za­to sam od­lu­čio da iz­dvo­jim od­re­đe­na nov­ča­na sred­stva i uru­čim ih Zo­ri­ci i Mla­đe­nu Jo­vo­vi­ću, mla­dim su­pru­žni­ci­ma ko­ji sa ma­lom be­bom ži­ve u se­lu Ko­šu­ti­će. Uči­nio sam to sa sr­ca u na­di da će se u na­red­nom pe­ri­o­du na pro­sto­ru Va­so­je­vi­ća stva­ra­ti bo­lji uslo­vi za ži­vot mla­dih brač­nih pa­ro­va i nji­ho­ve dje­ce – na­vo­di Mir­čić.
Pri­sje­ća se ovaj čo­vjek ve­li­kog sr­ca ka­ko je po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta po­ha­đao osnov­nu ško­lu. Pri­sje­ća se ka­ko su to bi­la te­ška vre­me­na i kao je ka­sni­je u Be­ra­na­ma 1954. go­di­ne za­vr­šio uči­telj­ski ško­lu.
– Bi­la su to te­ška vre­me­na, ali su, ipak, ima­la ne­ke po­seb­ne ča­ri. Di­sa­lo se jed­nom du­šom. Ni­je bi­lo otu­đe­no­sti kao da­nas. Po­ro­di­ca je bi­la sve­ti­nja, dok se da­nas sve ra­di da se po­ro­di­ca što vi­še raz­je­di­ni. Za­to že­lim da po­no­vo na ovim pro­sto­ri­ma ima­mo ja­ke fa­mi­li­je, ka­dre da za­jed­nič­ki od­go­vo­re svim ne­da­ća­ma – na­vo­di Mi­lo­van.
Sa po­seb­nim emo­ci­ja­ma evo­ci­ra uspo­me­ne na pe­ri­od kad je od 1956. do 1970. go­di­ne ra­dio kao pro­svjet­ni rad­nik na pod­ruč­ju op­šti­ne Plav. Ka­že da ga za to vri­je­me ve­žu pre­div­ne uspo­me­ne ko­je ne bli­je­de iz nje­go­vog sje­ća­nja.
– Uči­te­ljo­vao sam ne­ko­li­ko go­di­na na Ko­so­vu i sko­ro de­ce­ni­ju i po na pod­ruč­ju plav­ske op­šti­ne. Bi­la su to ne­za­bo­rav­na vre­me­na ko­ja bu­de sje­ća­nja na brat­stvo i je­din­stvo i ve­li­ku Ju­go­sla­vi­ju, ze­mlju u ko­joj je po­sto­jao iz­gra­đen si­stem vri­jed­no­sti. Ze­mlju gdje su se mla­dim lju­di­ma otva­ra­li pu­te­vi za bo­lje sju­tra, i gdje se zdra­vim sti­lo­vi­ma ži­vo­ta po­kla­nja­la po­seb­na pa­žnja. Tih go­di­na sam, po­red ra­da u ško­li, igrao fud­bal, ba­vio se, kao svr­še­ni po­la­znik Gor­ske slu­žbe spa­sa­va­nja, pla­ni­na­re­njem, uče­stvo­vao na broj­nim rad­nim ak­ci­ja­ma. Sa­svim slu­čaj­no 1970. go­di­ne na­šao sam se u Ame­ri­ci i to za­hva­lju­ju­ći po­zi­vu svog pri­ja­te­lja sa ko­jim sam svo­je­vre­me­no ra­dio u osnov­noj ško­li u Gu­si­nju. Ta­mo sam ostao do da­na­šnjih da­na, no­se­ći za­vi­čaj kao ne­što naj­sve­ti­je pod ovom ne­be­skom ka­pom – is­ti­če Mir­čić.
Pod­sje­ća da je u svo­jim rad­nim Kra­lji­ma na­pra­vio no­vu ku­ću i to bli­zu pu­ta ko­ji od An­dri­je­vi­ce vo­di pre­ma Tre­šnje­vi­ku. Pri­ja mu, ka­ko ka­že, što is­pred svog rod­nog do­ma mo­že da vi­di Ko­mo­ve i da ta­ko uži­va u lje­po­ta­ma te pre­div­ne pla­ni­ne.
– U Ame­ri­ci sam ra­dio pu­no, sti­ču­ći za­vi­dan ime­tak. For­mi­rao sam fa­mi­li­ju i do­če­kao unu­čad, što me po­seb­no či­ni sreć­nim. Ipak mo­ja du­ša je osta­la tu u Kra­lji­ma gdje sam una­zad ne­ko­li­ko go­di­na na­pra­vio ku­ću. Is­pred te ku­će če­sto po­sma­tram Ko­mo­ve, tu ču­de­sni pla­ni­nu ko­ja upu­ću­je bez­broj mo­li­tvi za du­hov­no bla­go­sta­nje i op­sta­nak lju­di u ovim kra­je­vi­ma. Te mo­li­tve do­pi­ru i do mog osta­ra­log bi­ća, ko­je se iskre­no na­da da ći se i na­red­nih go­di­na vra­ća­ti za­vi­ča­ju i da ću pru­ža­ti po­moć oni­ma ko­ji­ma je ona za­i­sta po­treb­na – po­ru­čio je Mir­čić. D.J.